Nema reči koja je u ovom veku više korišćena i više „in“ od elektronike. Ali, već duže od deceniju, naučnici su svesni da „klasična elektronika“, bazirana na silicijumu, dostiže svoje granice.

Zato su počeli da traže načine da je ponovo učine inovativnom. Jedan od smerova koji se ubrzano razvija samo „na prvu loptu“ zvuči čudno, ali je zapravo sasvim logičan – tekstilna elektronika. Tekstil je, kažu eksperti, mekan, savitljiv, mehanički, možemo da ga obavijemo oko našeg tela.

Dakle, ako želimo da merimo parametre našeg tela, br. otkucaja srca ili temperaturu, ti merači mogu ga budu napravljeni na tekstilu. Da bi to bilo moguće potrebna nam je moćna oprema. STRENTEX („ERA Chair for emerging technologies and innovative research in Stretchable and Textile Electronics“) projekat je koji se bavi rastegljivom i tekstilnom elektronikom, a kroz program “Horizont 2020” dobio je bespovratna sredstva u iznosu od gotovo 2.5 miliona evra.

Od 110 aplikacija u tom pozivu, samo je 11 odobreno, a ovaj projekat bio je treći na listi sa čak 14.5 poena od ukupno 15. Samo u opremu uloženo je 200.000 evra, a ona omogućava štampanje elektronike na tekstilu, vezenje provodnih niti na tekstil i spajanje klasičnih elektronskih komponenti sa tekstilom.

„Trenutno razvijamo mnogo uzbudljivih proizvoda koji mogu da pomognu građanima. Pravimo, recimo, merače za određivanje kvaliteta mleka, da li je razređeno ili ne, kog tipa je, i to sve na tekstilu. Vezemo različite elektrode, na primer za EKG, u majice koje nosimo”, navodi Goran Stojanović, koordinator projekta i redovni profesor na katedri za elektroniku Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu.

Profesor Stojanović otkriva i poslednji “krik” “tekstilne tehnike”:

“Na znojnicama ugrađujemo merače PH vrednosti, iz kojih se mogu dobiti značajni parametri za određivanje kvaliteta našeg opšteg zdravlja. To je kao mala laboratorija u znojnici.“

Do inovativnih rešenja ovaj multidisciplinarni tim – od tri postdoktoranta, jedna koleginica ima ekspertizu u hemiji, druga u fizici, treći kolega u elektronici – dolazi sinergijom znanja. Fokus im je jasan: ono što u Vojvodini najrazvijenije, a to su poljoprivreda i medicina.

„Sada pravimo džakove za krompir u kojima će biti ugrađen detektor za merenje početnog stadijuma kvarenja. Kada krene jedan da se kvari to se odmah detektuje kako ne bi preneo truljenje na ceo džak. To je primer, ali može se primeniti na sve druge tekstile i namirnice u poljoprivredi”, priča dalje Stojanović, i premda zvuči kao nešto iz budućnosti, vrlo je opipljivo i realno.

„Napravili smo pametnu policu, koja broji proizvode na rafu i kad neki nestane šalje informaciju da se dopuni. Takođe, senzor za merenje koncentracije lekova koje ste konzumirali…“

Prvo pitanje kada sve ovo čujemo jeste – koliko će to da košta? Ne mnogo. Tekstilna elektronika i materijali bazirani na tekstilnim vlaknima su jeftini, a to što se dodatno ugradi ne sme da poveća cenu proizvoda više od 10-20 procenata. Tako će, kako Stojanović navodi, biti konkurentni na tržištu.

Ovaj projekat je, kako kaže, specifičan po tome što ima jednog koordinatora, nema partnerskih institucija. Sav budžet miliona evra tokom pet godina ide Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu. Mnogi projekti ne omogućavaju sredstva za opremu, što ovde nije bio slučaj. To je veoma značajno, jer će se ona koristiti dugo, pa će studenti učiti na opremi koja je ista i bolja nego u vodećim centrima u Evropi.